Rođenja J.F. i Nj.O. deli tačno 538 dana piše tu, a tu može, između svega ostalog, da se vidi šta se sve tokom vekova dešavalo na dan vašeg rođenja, koji ratovi su započinjali, koji se bezbol igrači rodili, koji brodovi potonuli, a ko je dobio Nobelovu nagradu, koji je vlasnik restorana prestao to da bude, u kojoj zemlji je praznik rada i sve tako neke bitne stvari.
Posle svakog kraja me posete snovi o sopstvenom, pa sam tako sanjala kako neko želi da me ubije, ceo san je prožimala misteriozna povezanost mog wish-to-be dželata (što bi se reklo: đželata) i jednog bivšeg prijatelja, a sam kraj je u stvari kraj snimanja filma, što shvatam tek na javi.
Alegorisana ženska ljubav može da postane priča o kulinarstvu, pa da tako shvatim da izistinski ne mogu da razgovaram o ljubavi sa nekim ko celog života kuva najbolje Tri Stvari.
opet me je par nedelja provedenih van rodne mi grude lansiralo u veru u svetlu buducnost i bolje sutra. i opet me je povratak maljem zakucao do pojasa nazad u nju (grudu).
ovde svi imaju jasno i precizno misljenje o svemu. i ne stede te saopstavanja nijednog svog precizno i mukotrpno godinama gradjenog stava. od hrane, pica, politike, ljudi, zivotinja, biljaka, skolovanja, ljubavi, prijateljstva, seksa, droge, pusenja, pa sve do rata. a tek o tabuima... zna se. koga je bre briga sta ti mislis o bilo cemu?
preseci tih skupova su tako infinitezimalni, da je to jadno gledati. a tek ziveti...
Muzin predlog je mozda jedino resenje: slusas, a u stvari u glavi muzika za liftove... (fade out: soul.searching).
ali zato ti neko ustupi mesto kad se trudna mucis kroz prevoz .... to ti je druga strana tog istog novcica - pomoci ce ti kad padnes na ulici, ali ce zato i da ti neumorno sole pamet kao da si im rod rodjeni. socijalne veze su jace, for better or for worse. pa ti sad vidi gde je svetla buducnost i bolje sutra.
idem ja juce i nosim Sina Jedinca u rukama, kad ono jedna fina gospodja ubrzava kako bi hodala u korak sa mnom i kako bi se obratila Sincini pitanjem: a sto ti ne hodas? Sto te mama nosi (osmeh sa zubima)? Ja pozelim: 1. da je odbelim; 2. da zastanem i predstavim sebe i Sincinu, a potom joj objasnim kako idemo u pekaru i kako smo se do sada setali, a posto se priblizava vreme rucku (sa detaljnim opisom menija) i nemamo hleb, moramo brzo da ga kupimo, gde je brzina koja je potrebna, brzina maminih koraka; a u stvari uradim pod 3. kazem: svaka prava Sincina voli da ga mama nosi (osmeh bez zuba). Muzo, ti imas "the best of" svake opcije, ako ne racunamo ustajanje u prevozu. btw, ja sam par puta zamolila ljude da mi ustupe mesto, puste me preko reda i sl. dok sam bila trudna. mozda se racuna ako lepo pitas? TH, izmisljam razne tehnike, ali sam malo izgubila smisao za humor u svemu tome... horhe, nemam sta da dodam :) giilipteru, zamisli, htela sam tako da naslovim post! a jedna od verzija nastavka je : ..everybody's got one and everyone thinks everyone else's stinks.
inspirisana mnogim postovima i mejlovima i nekim nenadanim, ali ne i previse dramaticnim okolnostima kapiram da se stvari desavaju tom brzinom, da ja mogu samo da zauzmem mesto posmatraca i da prepotentno uzivam u svojim suptilnim uticajima na tokove dogadjaja.
zapanjuje me kojom brzinom deca rastu. Nj.O. je ovaj hit nasao na necijem poklonu iz Mac-a i momentalno se zaljubio u njega. Igrajuci.
I ok, ja sam u redu sa svom tom ikonografijom i ta post-apokalipticna scenografija i tinejdzersko otkrivanje besmisla su mi toliko bliski da mame suze na oci; ali. bude li mi lakir'o nokte...
Potreba da recenicu pocnem negacijom dosta govori o onome sto osecam. I izbegavam. Zelela sam drugaciji odnos sa tobom, ali je zivot isplanirao stvari na svoj nacin. I kulminirao necim sto je mene pocepalo na pola. Na jednu mene koja ce zauvek ceznuti za tobom i na drugu mene koja racionalno prihvata sticaj okolnosti nazivajuci ga "zivotom".
Vec 2 meseca u drafts folderu telefona stoji poruka koju cu veceras obrisati. Nesto o tome kako smo bili prijatelji i kako mi nedostajes i kako sam bila glupa, blablabla.... Jedna od prica uz koju bi isla neka jugonostalgicna pesma sa davnih ekskurzija u Rovinju, ili Makarskoj.
Porazavajuce je to sto ne umem da napisem nista sto nema taj skoro necujni, ali umrtvljujuci muzicki tepih, a posto sebe nikad nisam mogla da podnesem u tim stanjima..
ništa me nije sprečavalo da izgovorim, a ja sam ipak ćutala. kao zalivena. meni nije uspelo da izađem na kraj sa strahovima, a tebi sa sujetom. znam da ti meni nikada nećeš imati šta da kažeš, a ja sam tebi ostala dužna. čitavu istoriju.
još jedan kraj i šta sad. niko nikada neće napraviti film o toj priči.
Kupila si kartu za krstarenje Morem Neizvesnosti i šta sad... Samo ga drži na oku dok se brčka po okolini i gledaj da za dvadesetak godina nađe obalu koja ima vikendicu na moru, lokal za izdavanje i bogato nasledstvo :)))
More odavde, iz sada, izgleda tako daleko... možda samo ono more, kada je padala kiša koja je poplavila ulice, kada smo gazili po barama do članaka i slikali se mokri u restoranu u kome smo jeli, podseća na ovaj čeznutljivi osećaj prolaznosti i blage omamljenosti tom prolaznošću.
Kockice su svuda oko nas, u mašini za sudove, pored tv-a, one podmukle u krevetu nalazim kukovima i leđima.
Sutra počinje porodični osvajački pohod na novogodišnje drangulije. Hoću zavesu od lampica i Deda Mraza visine cca 1 m. Mora da ima torbu na leđima.
Jutros smo bili u prodavnici i u redu ispred nas stoji majka sa klincem od oko 2,5 godine koji je (iz nekog razloga) u kolicima i koji je, kada je video Nj.O, počeo da agresivno diže pesnicu i udara u njegovom pravcu. Ja suptilno izmičem naša kolica i smeškam se uljudno, moja Sinčina ga gleda belo, jer ne razume taj neverbalni govor, a majka, posle prekora sinu: "nije lepo to da radiš", objašnjava kako je to naučio u obdaništu. I ja se smrznem...
Da li ja, kao jedna Linda Hamilton, treba da bacim dete u vatru i da ga pustim da se sam snalazi u obdaništanskom brlogu, ili da ga, za sada (do kada?), zaštitim od tih nepogoda?
Ne znam zasto me ovaj stav toliko uznemirava. U stvari znam. Zato sto ovde deca krecu u jaslice sa 3 meseca. Tri. Ali na stranu moji oblaci - tvoje pitanje je kada i do kada? Valjda zavisi od toga kakva majka hoces da budes, i u kakvog coveka zelis da ti dete odraste. Sa jedne strane je tvoj razumljivi strah. A sa druge strane je cinjenica da prezasticeni sinovi plave krvi postaju rasni Srpski Sinovi, koji nisu u stanju da se odvoje od mamine suknje celog zivota, i nikada ne nauce da zive bez 24/7 sluzbe podrske.
Jednog dana ce morati da krene i u skolu, i da zameni tvoje misljenje misljenjem svojih vrsnjaka, i da bude pubertetlija, i da ne mari za tvoje misljenje, i da eksperimentise, i da te prevazidje, i da bude ono sto jeste svidjalo ti se to ili ne. Ali sve to ne moze da zameni uticaj roditelja, sto je kec u trefu u odnosu na sve ostalo. Jesi li pogledala tu zenu koja je gurala nasilno dete u kolicima? Mozda joj je bilo lakse da ti kaze da ponasanje njenog deteta nije njena krivica, nego nekih tamo drugih ..?
To ako odzumiras. Ali znam da iz tog zumiranog kadra sve ovo zvuci potpuno nebulozno.
iz jaslica je veca verovatnoca da izadje kao T-1000. prvo podigni Dzona, da bi mogao da se suoci sa vatrom. Pa onda u Vatru. Uz Tebe kao backup. Da bi postao Dzhon Konor.
eXtravaganZa: u pravu si, uticaj institucija je presudan (da ne kazem iskljucivo koban) u razvoju, pogotovo kada su tako mali. Samo je pitanje do kada treba da traje taj apsolutisticki monarhizam, a kada matrix mora da pocne da vrsi svoj uticaj. Kako i na koji nacin ga upoznavati sa matrixom uopste?
Muzo: nece Sincina pored mene zive da odraste u musku krpu, ne dam ja sina svoga u te redove!!! Kada malo bolje razmislim, secam se te zene, bila je malo preglasna i previse iritirajuca za moj ukus. Znas one majke sto stalno nesto drndaju decu i ne obracaju im se licno, nego pricaju: sad ce mama da da sinu svom... malo je spooky, kao da ih ima cetvoro.
Horhe: matrix melje. ja bih da ga bar jos malo postedim toga...
MG: (bio je jednom jedan kafic u Pop Lukinoj sa tvojim inicijalima...) eh, kad bih ja vodila racuna o svemu sto sam napisala/rekla...
drkadžija (eh, kada bi i ženski rod zvučao isto drkadžijski kao i muški)
Krstili smo Nj.O. Sada je, kada ga neko pita, kršten. Kuma N je, pošto ima tajmere na svim električnim uređajima u kući, žena 23. veka. Štedi struju, vodu, energente. Život ne štedi. Živi ga svom silinom. Tol'ko o kumi za sada.
Život je jedna složena pojava (ž.j.s.p.) i uglavnom se svodi na to u kojoj meri u predodređenim okvirima (nepromenljivim, ili bar teško i sporo promenljivim) želimo da ga sobom (brže i lakše promenljivim) iskomplikujemo. Ja sam očigledno odlučila da ga iskomplikujem. Sebi, pa i drugima. Na kraju krajeva, fuck easy living... život je (za sada) jedan. A pošto se teško nosim sa jednodimenzionalnošću ovog klot-frketa (il' si klot il' si frket) u kome nisam odabrala (a možda i jesam?) da živim, menjam naslov. Jedna skorašnja knjiga priča i o tim izborima.
U godini u kojoj ulazim u petu deceniju počinjem da osećam da kormilo kao da samo od sebe polako vuče u pravcu koji sam već odabrala. Fruitful (tribute to A. Streit) je sve što mogu da kažem o svom putovanju.
Snovi me proganjaju nedeljama: iz nedefinisane perspektive vidim ogromna jata ptica koja se kovitlaju u stratosferi i osećam planetu kako ubrzano diše.
ja uvek krenem liftom koji promasi moj sprat pa me odvede na vrh zgrade...pa onda krenem stepenicama nizbrdo pa ne mogu da nadjem stan...i taj jedan ate isti san od detinjstva...kada budem ulazio u petu deceniju mislim da se ni psihoterapija nece moci uhvatiti u kostac sa mojim strahovima ; )
eto vidiš, tako to bezazleno počinje u detinjstvu. u pravu si, retko ko uđe čitav u petu deceniju. ja se evo batrgam, ali rođendan mi se neumitno približava ;)
